Jednakost zarada: Zakon i sudska praksa u Republici Srbiji
Jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti jedno je od osnovnih prava zaposlenih. Ovo pravo proizlazi kako iz zabrane diskriminacije u oblasti rada, tako i iz izričite zakonske obaveze poslodavca da obezbedi jednaku cenu rada za rad iste vrednosti.
Zakonski okvir
Prema članu 18. Zakona o radu, zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, po osnovu njihovih ličnih svojstava, uključujući, između ostalog, pol, starost, zdravstveno stanje, porodične obaveze, imovinsko stanje, članstvo u sindikatima ili bilo koje drugo lično svojstvo.
Član 19. Zakona o radu precizira da:
- neposredna diskriminacija postoji kada se zaposleni zbog nekog ličnog svojstva stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji,
- posredna diskriminacija postoji kada naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa dovodi zaposlenog u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica.
U kontekstu zarade, posredna diskriminacija se često manifestuje kroz razlike u visini zarade koje nisu zasnovane na objektivnim i opravdanim kriterijumima.
Najzad, član 104. Zakona o radu propisuje da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti.
Rad iste vrednosti podrazumeva rad za koji se zahteva:
- isti stepen stručne spreme ili obrazovanja,
- ista znanja i sposobnosti,
- jednak radni doprinos,
- i jednaka odgovornost.
Odluka poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nisu u skladu sa ovim pravilom – ništavi su, a u slučaju povrede ovog prava zaposleni ima pravo na naknadu štete.
Jednaka zarada u praksi: stav sudova
Iako je normativni okvir jasan, sudska praksa pokazuje da se pravo na jednaku zaradu često povređuje u praksi, najčešće kroz:
- različite koeficijente za isto radno mesto,
- nejednaku cenu rada za zaposlene sa istim kvalifikacijama,
- ili proizvoljne interne odluke poslodavca.
U nastavku analiziramo dva značajna slučaja sudske prakse koji precizno razjašnjavaju kako sudovi tumače pojam rada iste vrednosti i odgovornost poslodavca.
Jednaka zarada za isti posao – odgovornost poslodavca za razliku u plati
U presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1095/2025 od 29. maja 2025. godine, sud je zauzeo jasan stav da je pravo zaposlenog povređeno ukoliko ostvaruje manju zaradu u odnosu na drugog zaposlenog koji obavlja istovetne poslove.
Sud je istakao da je zarada novčani ekvivalent obavljenog rada, te da se svim zaposlenima za isti rad ili rad iste vrednosti garantuje jednaka zarada, u skladu sa članom 104. Zakona o radu i članom 60. Ustava Republike Srbije.
U konkretnom slučaju:
- tužilac i uporedni zaposleni obavljali su poslove istog radnog mesta,
- u istom mestu rada i istom organizacionom delu,
- sa istim stepenom stručne spreme i istom odgovornošću,
- ali je tužiocu isplaćivana niža zarada zbog nižeg koeficijenta.
Sud je zaključio da takva razlika u zaradi nema zakonsko opravdanje i da predstavlja povredu prava na jednaku zaradu, zbog čega poslodavac odgovara za naknadu štete u visini razlike zarade, uz pripadajuće doprinose.
Različiti koeficijenti za isti rad – organizaciona jedinica nije opravdanje
Sličan stav izražen je u presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1243/2021 od 9. maja 2022. godine, koji analizira, između ostalog, pitanje ugovorene različite zarade za istovetan rad.
Sud je izričito naglasio: Cena rada za isti rad ili rad iste vrednosti mora biti ista, bez obzira u kom organizacionom delu istog pravnog subjekta se rad obavlja.
U ovom slučaju, tužilja i uporedna zaposlena:
- obavljale su poslove istog radnog mesta,
- imale isti stepen stručne spreme,
- istu radnu sposobnost i odgovornost,
- ulagale isti fizički i intelektualni napor,
- ali su imale različite koeficijente.
Poslodavac nije dokazao postojanje objektivnih i opravdanih razloga za takvu razliku, zbog čega je sud zaključio da je tužilja stavljena u neravnopravan položaj, čime je izvršena diskriminacija.
Sud je obavezao poslodavca da:
- isplati razliku zarade,
- obračuna i isplati zakonsku zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa,
- uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Posebno je važno da sud nije prihvatio argument da je zaposlena potpisivanjem aneksa ugovora o radu izgubila pravo na zaštitu, potvrđujući da se ništavost nezakonite razlike u zaradi ceni objektivno, nezavisno od saglasnosti zaposlenog.
Zaključak: jednaka plata nije stvar izbora poslodavca
Princip „isti posao – ista zarada“ nije deklarativno karaktera, već imperativnog karaktera u oblasti rada.
Kada zaposleni obavljaju isti rad ili rad iste vrednosti, sa istim kvalifikacijama, odgovornostima i radnim obavezama, svaka razlika u zaradi mora imati jasno i objektivno opravdanje, u suprotnom predstavlja povredu zakona i osnov je za sudsku zaštitu i naknadu štete.
Sudska praksa potvrđuje da teret dokazivanja zakonitosti razlike u zaradi leži na poslodavcu, dok zaposleni ima pravo da zahteva punu zaštitu svog prava na jednaku zaradu ako dokaže da se za isti posao isplaćuje različita zarada.